Iako muzika nije bila moje osnovno životno opredjeljenje, sada kada dolazi jesen života, pitam se: što bi, zapravo, bio moj život da nisam uplovio u taj rajski svet harmonije, melodije i ritma?
Svu lepotu, svu tragiku, svu radost, svu tugu, sva poniranja i sva uskrsnuća, naš narod je na najbolji način pretočio i izrazio kroz pesmu. A to nije obična "tra-la-la" pesma, već pesma, kako reče jedan pesnik, koja sjaji punim sjajem iz dubine vekova, večne lepote i umetničke neprolaznosti, i to je pesma koja je prošla, kako bi to Njegoš primetio, kroz majstorsko rešeto , što se zove vrijeme.
Ja sam pokušao da svojom interpretacijom, bar donekle, proniknem u dubinu, širinu, i visinu te lepote, i da je svojom emocijom približim i prenesem do slušaoca. Bio bih presrećan da sam u tome bar malo uspeo.
Napajajući se tom lepotom, posrećilo mi se da iznedrim pesmu, nadam se za sva vremena - "Svi pljevaljski tamburaši", koja je rodila još nekoliko predivnih pesama i koja će me sigurno nadživeti.
Da bi ono što je lepo, bilo još lepše, svojim zvukom pesmu su mi oplemenili orkestri i vođe tih orkestara, majstori zvuka, muzički gospodari s ovih prostora: Ljubiša Pavković, Boki Milošević, Rade Jašarević, Krnjevci, otac Miodrag i sin Aleksandar, Dragan Knežević, Branimir Đokić, Branko Belobrk, Zoran Pejković, Slavko Mitrović-Cale, na čemu sam im neizmerno zahvalan.

Ovaj kraći uvod ne bi bio potpun ako se ne bih pohvalio svojim najvećim uspehom, a to su moja deca: kći Nina (17), i sinovi Nenad (39), Predrag (38), Aleksandar (9), i najmlađi Ognjen (9 mjeseci).