Иако музика није била моје основно животно опредељење, сада када долази јесен живота, питам се: шта би,заправо,био мој живот да нисам упловио у тај рајски свет хармоније, мелодије и ритма?

Сву лепоту, сву трагику, сву радост, сву тугу, сва понирања и сва ускрснућа, наш народ је на најбољи начин преточио и изразио кроз песму. А то није обична тра-ла-ла песма, већ песма, како рече један песник, која сјаји пуним сјајем из дубине векова, вечне лепоте и уметничке непролазности, и то је песма која је прошла, како би то Његош приметио, кроз мајсторско решето, што се зове вријеме.

Ја сам покушао да својом интерпретацијом, бар донекле, проникнем у дубину, ширину, и висину те лепоте, и да је својом емоцијом приближим и пренесем до слушаоца. Био бих пресрећан да сам у томе бар мало успео.

Напајајући се том лепотом, посрећило ми се да изнедрим песму, надам се за сва времена "Сви пљеваљски тамбураши", која је родила још неколико прелепих песама и која ће ме сигурно надживети.

Да би оно што је лепо било још лепше својим звуком песму су ми оплеменили оркестри и вође тих оркестара, мајстори звука, музички господари са ових простора: Љубиша Павковић, Боки Милошевић, Раде Јашаревић, Крњевци, отац Миодраг и син Александар, Драган Кнежевић, Бранимир Ђокић, Бранко Белобрк, Зоран Пејковић, Славко Митровић-Цале, на чему сам им неизмерно захвалан.

Овај краћи увод не би био потпун ако се не бих похвалио својим највећим успехом, а то су моја деца: ћерка Нина (1992), и синови Ненад (1970), Предраг (1971), Александар (2000), и најмлађи Огњен(2008).